Недељко Балаћ је рођен 23 септембра 1932. у Пеуљама код Грахова, од оца Владе и мајке Ђуле Балаћ. Имао је сестру Зору и браћу Мирка и Душана. Када му је било свега десет година партизани су му 1942. убили мајку. Пошто је његов отац већ учествовао у рату, Недељко је као најстарији у та тешка времена морао да се стара о млађој сестри и браћи. Убрзо, сестру преузима њена тетка Мара, а Недељко са млађом браћом полази у потрагу за оцем. На несрећу, браћа му се разбољевају од трбушног тифуса и убрзо умиру због недостатка лекова.
Недељко потом налази оца који се придружио четничким одредима Југословенске краљевске војске у отаџбини и са њим крајем рата пешке стиже у Италију, у Избеглички логор Еболи. Ту је заједно са другом децом (међу којима су била и деца војводе Момчила Ђујића), завршио школу.
Неко време је провео и у Немачкој, где је радио тешке послове како би се прехранио. Као бистар и здравоуман младић, у тешка послератна времена успео је да, поред свог матерњег српског језика, научи још и италијански, руски, немачки, пољски и енглески.
У потрази за местом под сунцем, заједно са својим оцем, Недељко стиже у Аустралију бродом „Генерал Блек” 1949. Настањују се у Мос Вејлу, где налази посао у фабрици цемента. Наступило је време мира и нормалнијих услова живота и Недељко је почео да стиче пријатеље, како међу Аустралијанцима тако и међу мноштвом имиграната који су делили сличну судбину. Уписао је студије хемије, али је пред крај морао да их напусти, јер се са оцем и сестром, која им се након више година раздвојености придружила, морао преселити у Сиднеј, где су се на фарми у једном западном предграђу почели бавити узгајањем парадајза.
Када га је ујак Илија упознао са Милевом, девојком из његовог родног краја, Недељко се 1961. године оженио и потом са њом добио троје деце: Владу, Анђелку и Ђулу.
Вредан, интелигентан и изнад свека поштен човек, Недељко је пуне четири деценије радио у истој компанији (Borg Warner) као надзорник. Истовремено, као побожан човек учествовао је врло активно у изградњи црквеног живота. Пре доласка послератних имиграната Српске цркве у Аустралији није било. Избеглице и расељена лица из европских логора почињали су живот из почетка. Септембра 1957. почела је организација и изградња цркве и парохије Св. Ђорђа у Кабрамати (Cabramatta). Српска православна заједница се формирала и јачала, а Недељко је био један од њених првих оснивача и неуморних радника.
Када је 1963. настао раскол, кабраматски свештеник Светозар Секулић је фебруара 1965. са мањим бројем парохијана основао нову парохију Св. архиђакона Стефана у јединству са Српском црквом. Недељко је и овде био један од оснивача, а потом неколико деценија члан Црквеног одбора.
Од своје младости био је вредан, искрен, енергичан, одан и поштен човек. Несебично и неуморно је радио око цркве, помагао другима, стављао је све своје таленте у службу Богу и ближњима. Међутим, како је старио тако се све више занимао за духовни живот и у томе му је св. Владика Николај преко својих списа био учитељ и вођа. Недељко је необично волео и св. Оца Јустина и св. Саву, и друге светитеље, али му је св. Вл. Николај остао узор и идеал кога је, што је бивао старији, све више читао, цитирао, истицао и представљао свима око себе.
У познијим годинама Недељка су друштвене активности при нашим парохијама све мање занимале, а духовне све више. Тако је дошао на идеју о оснивању Братства св. Владике Николаја, које би ширило речи и дела овог нашег најновијег светитеља и просветитеља, организовало духовне вечери, богослужења и предавања, а сав приход се слао као стипендије или помоћ сиромашним и вредним ученицима богословија и студентима Богословског факултета СПЦ. У току неколико деценија, колико је Недељко био председник овог Братства, у његов рад је био укључен већи број верних Срба, као и њихових свештеника. За све време опште кризе у Отаџбини, рата, бомбардовања и беспарице која нарочито погађа школску децу, од којих су многа била са бивших ратних подручја, често без једног или оба родитеља, Братство Владике Николаја Велимировића је у име свих Срба Аустралије помагало и школовало преко 300 сиромашних ученика богословија и студената Богословског факултета СПЦ.
Покојни Недељко је био човек снажног духа. Његов наступ је био енергичан а речи искрене, добронамерне али чврсте, као исклесане. Од себе је давао неупоредиво више него што је за себе тражио или очекивао. Таквим држањем уливао је снагу и поверење својој околини, и сваки сусрет са њим је био оснажење и освежење. Вера у Бога отаца наших, моћне речи Светог Писма, светог владике Николаја и осталих светих, биле су за њега непрестана инспирација, неисцрпни и пребогати извор духовне снаге и мудрости.
Пред крај живота његовог, по неисказаном своме промислу, Господ је допустио тежак мождани удар од кога је више година био одузет. Лежао је у руском старачком дому Свети Сергије у Кабрамати, полако се гасећи као свећа која догорева. Пред сам крај живота имао је и демонска искушења. Непријатељи рода нашег су тражили од њега да се одрекне светог владике Николаја, али у томе нису имали никакве шансе. Његова искрена и јака вера, коју је наследио од својих предака, била је јача од свих недаћа и искушења. Молио се за све које је познавао: породицу, свештенике, пријатеље, парохијане, и све Србе.
Православни Срби Аустралије ће га се сећати, недостајаће им овај верни слуга Божији све до поновног сусрета пред Лицем Господа коме је тако верно служио.
Почивај у миру код отаца својих, у крилу Аврама, Исака и Јакова, у друштву св. Владике Николаја Велимировића кога си тако волео драги наш Неђо.
Хвала Господу који нам те подарио, и од Њега ти награда за сву љубав, служење Цркви, браћи и свом Српству.
{gallery}30112014_sah_n_balac{/gallery}
Прот. став. Србољуб Милетић
фото: Радивој Мачковић
Недељкo Балаћ упокојио се на дан Светог Краља Милутина, 12. новембра 2014. године у геронтолошком дому “Свети Сергије”, Руске Заграничне Православне Цркве у Кабрамати. Опело је 18. новембра у препуном српском православном храму Светог Георгија у Кабрамати служио Његово Преосвештенство Г. Иринеј са девет свештеника.