Потрудимо се да будемо добри као рани хришћани!
Братство манастира Плужац, и ове године, великом молитвеном свечаношћу прославило је своје небеске покровитеље – Светог цара Константина и царицу Јелену. Свету Архијерејску Литургију служила су Њихова Преосвештенства Епископ ваљевски Г. Милутин и Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан, уз саслуживање епархијског свештенства и свештеномонаштва. Приликом богослужења, у чин ђакона, Епископ Милутин рукоположио је досадашњег ипођакона Милорада Петровића, вероучитеља у Предшколској установи „Милица Ножица” у Ваљеву, а у чин чтеца рукопроизвео Чедомира Ђурића, вероучитеља ОШ „Војвода Мишић” у Пецкој и сарадника редакције епархијског веб сајта. Такође, архијереји су одслужили парастос недавно упокојеном архиђакону Викентију (Вујовићу), сабрату и првом настојатељу манастира Светог Саве у Илајну (Аустралија). Сабрање је завршено агапама, које је приредило братство манастира Плужац.
Када манастир или црква слави, цело село слави и то је светковина свих нас. Сви заједно треба да дођемо, пресечемо колач и помолимо се Господу за добро наше и добро целог света, казивао је у празничној беседи Епископ Милутин учесницима литургијског сабрања у манастиру Плужац.
Никада не знамо када ће нас Господ позвати. Зато постоји свети храм у коме се учимо шта је човек, како је настао и шта је његов циљ на овом свету. Господ је одредио да човек буде цар творевине, да управља и руководи целим светом. Али, указао је Владика Милутин, данашњи човек постао је роб творевине. Окупљамо се у нашим манастирима да сачувамо оно што се сачувати може. Да једни другима проповедамо Христа Господа, крепимо се и молимо Га да зацари мир на земљи, ако смо достојни тога.
Била су у историји и тежа времена. Знате да је ранохришћански свет страдао најпре од јевреја, после којих долази моћна и сурова Римска империја, у којој се хришћани убијају на сваком кораку јер се „тамо неком Богу моле”, уместо да се клањају императору. Све су то хришћани истрпели. Молили су се Христу и ишли у смрт с песмом на уснама. Римски владари су се чудили, питајући се каква је то вера и каква је сила у њима кад тако иду на губилиште… Имали су јаку веру, Господ им се јављао, крепио их и водио. Како је говорио Свети Кипријан Картагински: „Крв хришћана је семе за нове хришћане”. Тако је и било. Ево нас хришћана у 21. веку. Али, нисмо ревносни као они – беседио је Владика Милутин.
Дошао је велики цар Константин и царица Јелена и хришћанима је дата слобода вероисповедања. Цар Константин подигао је бројне храмове и постао један од највећих светитеља Цркве Божје. Славимо га и мати му Јелену, молећи се да нам од Господа измоле снагу да будемо бар бледа слика раних хришћана.
Они никога нису мрзели. Одрицали су се свега зарад Царства Божјег и вечног живота. Знали су, ако умру као мученици, да ће бити са Христом. То је вера! Браћо и сестре, хајде да и ми имамо ту веру и све ћемо лакше подносити на овом свету – поручио је Владика Милутин.
Радост храмовне славе умножена је рукоположењем у чин ђакона досадашњег ипођакона Милорада Петровића, вероучитеља у ваљевској Предшколској установи „Милица Ножица”, и рукопроизвођењем у чтеца Чедомира Ђурића, вероучитеља ОШ „Војвода Мишић” Пецка и извештача епархијског портала о духовном животу у Подгорини.
По Светој Литургији, уследио је литијски опход и одслужен парастос недавно упокојеном архиђакону Викентију Вујовићу, великом духовнику, који је оставио неизбрисиве трагове у животу српске дијаспоре у Аустралији. Отац Викентије био је сабрат и први настојатељ манастира Светог Саве у Илајну. Као млад монах, био је келејник у манастиру Беочин Епископу хвостанском Варнави (Настићу) кога је, као исповедника за веру у доба прогона комунистичких власти, СПЦ увела у Диптих светих.
Ј. Ј.
Извор http://www.eparhijavaljevska.rs/index.php/2017/06/03/hramovna-slava-manastira-pluzac-i-parastos-arhidjakonu-vikentiju-vujovic/
{gallery}06062017-pluzac{/gallery}